Skip to content

Moj bratanac – genijalac

7. juna 2011.

Vraćao sam se autom iz Szegeda i išao preko Novog Sada, pa hajde kad sam već tu, da svratim do mojih na Fruškoj Gori. Uz sokić (kad vozim – ne pijem) burazer mi priča da je predao za penziju i vreme je da se i on malo odmori od rintanja po raznim firmama. On ima troje dece i jedno se još uvek školuje.

– „Pa dobro, Željko će sada nastaviti da zarađuje, ima lep posao koji voli!“ – rekoh.

Buraz me samo pogleda.

– „Željko više ne radi“, – reče kratko.

Željko je bio đak generacije. Upisao je poljoprivredni fakultet i mukotrpno učio u Novom Sadu. Završio je sa svim 10-kama. Profesori su mu govorili da ga hoćeju za asistenta, dekan je želeo da Željko ostane na fakultetu i radi kao profesor, a Željko je maštao da otvori svoju sopstvenu ordinaciju i leči životinje – jedno zanimanje koje je toliko voleo.

Kad je završio fakultet, od mesta asistenta i profesora nije bilo ništa, jer su primljeni ljudi… pretpostavljate već… po partijskoj pripadnosti. Ali, Željko se nije mnogo brinuo, nije ni hteo da bude „knjiški moljac“, već da radi na terenu. Tako se i zaposlio u jednoj privatnoj veterinarskoj stanici u Rumi, gde se naravno brzo istakao i postao vodeći u svojoj grupi. Veterinarska stanica je do skoro radila dobro… dobila je konkurenciju koju je držao lokalni partijski drug i komunalna, poreska i druge inspekcije su navalile na vrata ove dobro razrađene firme. Gazda se našao u nebranom grožđu i… za koji dan zatvario svoju firmu… jer „šut sa rogatim ne može“… i naravno otpušta 15-tak radnika.

Naravno… Željko će sada otići do svog prijatelja u Parizu i tamo nastaviti da radi…

Moj brat se mrgodi, ali snaja je pragmatična.

– „Neka ide, u ovoj zemlju se mladi samo pominju u crnim hronikama, razne saobraćajke, samoubistva, predoziranje drogom, fašizam… i kad odlaze u svet da rade!“ – kaže, -“ pa bolje da ide nego da čitam o njemu u crnoj hronici!“

U pravu je – jedna majka – potpuno je u pravu. Neće biti ni prvi, ni jedini koji je otišao.

U povratku kući, morao sam da stanem kraj puta da povraćam od muke, kad se setim da kojekakve neznalice, ulizice, čuvari, portiri, domari, baba sere dobijaju posao preko partijske knjižice, a obrazovani i pametni odlaze. Kao da ih imamo ne znam koliko pa možemo da dozvolimo luksuz da nas napuštaju.

Uostalo, šta se bunim, pa i ja sam putovao u Szeged, ne da bih razgledao grad, već da bih potpisao ugovor i ukoliko sledeći mesec putujem u Maroko da radim. Nadam se da se neću vratiti, ipak, obala preko puta Kanarskih ostrva mi je lepše mesto nego neki prljavi beogradski kvart, koji se čisti jedanput godišnje, opet po partijskoj direktivi, da bi se već pomenuti partijski drugovi dokazivali, dobijali poslove na dve – tri godine, a onda otpremninu i tako upraznili mesto za sledeće sa liste.

Daće Bog da Srbiju gledam samo preko TV ekrana, zajedno sa svojom decom koja će živeti od svoga rada a ne od svoje „snalažljivosti“!

Advertisements

From → Svakidašnjica

4 komentara
  1. Ne mogu da kliknem na ono „svidja mi se“ iz objektivnih razloga, znaš već! Ovo je jedna od mnogih, tužnih priča.
    To što moja deca TRENUTNO rade, znači mi puno, jer, kada pomislim samo na sve one koji su morali da odu, stegne me u grlu i hoću da vrištim, na sav glas! No, to i nije neka garancija da će i opstati u ovom pokvarenom svetu.
    Željko je mlad, možda i treba da ode, zaradi koji evrić i vrati se ovamo da otvori sopstvenu vet ordinaciju. Žao mi je što i ti moraš da ideš sa decom, jer, nigde nije lepše nego u svojoj domovini. Znaš to i ti, samo što te je nužda i situacija naterala, da menjaš mišljenje o svojoj zemlji. Razumem ja tebe, naravno, generacijo! Želim ti da ti se desi sve ono u životu o čemu si sanjao, dobro zdravlje tebi i celoj tvojoj porodici! Čekaćemo izveštaje iz Maroka! 🙂

    • Alex permalink

      Dudo, znaš i sama da mi nismo krivi za te tužne priče, već možemo samo da „konstatujemo“ i da se prilagodimo. Jedan je život, pa sentimantalnost moramo malo gurnuti u stranu i delati pragmatično. Pa kad su mogli, Vuk Karadžić, Tesla, Pupin, Ivo Andrić itd da rade iz inostranstva, što ne bih i ja.
      Drago mi je što tvoje kćerke opstaju, ali posao ovde je kao maslačak na vetru. Moja kćerka je prošle nedelje dobila otkaz jer gazda jednostavno nema posla i nema prihode. Ona to razume, i ne nervira se mnogo, ali mene sve to opterećuje. Zato, radimo i moramo biti spremni na sve, a ne da se iznenadimo kad do nečega lošeg dođe.
      Ali ja sam mislio da pročitaš deo dnevnika moje majke da vidiš kako je duboka bila njena depresija kad je moj otac poginuo. To je tekst „Depresija“ http://wp.me/p1A0CN-1n
      Inače slike iz Maroka stižu… 🙂 , vraćam se 21-vog i nadam se da ću sklopiti posao tamo, ma kakve to posledice imalo. A možda i malo svratim kad budem išao u Vrdnik za Vidovdan, kad je slava, pa i padne neki poklončić iz Maroka 🙂 Ko zna, život je čudo.
      Pozzzdrav

  2. Alex, drago mi je da sam te pronašla. Drago mi je da pišeš druže.
    Sve što si ovde rekao opšte je poznato svima nama, ali svi ćutimo i pravimo se ludi.
    Ni ja ne radim ono što volim, a znam mnogo njih koji ne rade ništa… Dokle….

  3. DakleM, kada će nastavak pisanja na tvom blogu? Imaš ti tema, sigurna sam. Makar sa tvojih mnogobrojnih putovanja! Pozdrav i pridružuj nam se! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: